Дорогой царь Парикшит, все эти цари пытались наслаждаться властью над Землей, но под влиянием неумолимого времени от них остались только предания.




КОММЕНТАРИЙ: Слово раджан, «о царь», имеет в этом стихе очень важное значение. Махараджа Парикшит готовился оставить тело и вернуться домой, обратно к Богу, и Шукадева Госвами, его милосердный духовный учитель, постарался уничтожить любые возможные остатки его привязанности к положению царя, показав ему всю ничтожность этого положения. По беспричинной милости духовного учителя человек может подготовиться к возвращению домой, к Богу. Духовный учитель учит, что мы должны перестать цепляться за материальную иллюзию и покинуть царство майи. Хотя Шукадева Госвами очень резко говорит в этой главе об эфемерной славе материального мира, следует понимать, что он проявляет здесь беспричинную милость духовного учителя, который забирает своего преданного ученика в царство Бога, на Вайкунтху.

 

 

Так заканчивается комментарий смиренных слуг А.Ч. Бхактиведанты Свами Прабхунады ко второй главе Двенадцатой песни «Шримад-Бхагаватам», которая называется «Признаки Кали-юги».

 

ГЛАВА ТРЕТЬЯ

Бхуми-гита

 

В этой главе Земля рассказывает о глупости многочисленных царей, пытавшихся покорить ее. Здесь также утверждается, что, несмотря на все многочисленные пороки Кали-юги, прославление имени Господа Хари полностью уничтожает их.

Великие цари, которые на самом деле являются просто игрушками в руках смерти, хотят победить шесть внутренних врагов — пять чувств и ум — и надеются, что таким образом им удастся покорить Землю со всеми ее морями и океанами. Глядя на их несбыточные мечты, Земля просто смеется, ибо в конце концов всем этим царям придется покинуть эту планету и отправиться в другое место, как это было со всеми их предшественниками. Более того, даже захватив всю Землю — которая на самом деле остается неподвластной им и которую они в любом случае потеряют — или какую-то часть Земли, отцы, сыновья, братья, друзья и родственники начинают ссориться из-за власти.

Таким образом, изучая историю, мы легко можем понять, что все материальные достижения временны, и этот вывод должен помочь нам развить в себе непривязанность к мирскому. В конечном счете высшая цель жизни любого существа — развить чистую преданность Господу Кришне, которая уничтожает всю скверну. В Сатья-югу религия была совершенной и твердо опиралась на свои четыре ноги — правдивость, милосердие, аскетизм и щедрость. С приходом каждого из последующих веков, начиная с Трета-юги, эти добродетели утрачивают четверть своей силы. В Кали-югу опоры религии обладают лишь одной четвертью от своей былой силы, а со временем исчезнут и вовсе. В Сатья-югу преобладает гуна благости, в Трета-югу — гуна страсти. В Двапара-югу правят гуны страсти и невежества, а в век Кали царствует гуна невежества. Атеизм, измельчание и деградация всего в мире, а также чрезмерное внимание к гениталиям и желудку — характерные черты Кали-юги. Живые существа, оскверненные влиянием Кали, не поклоняются Верховному Господу, Шри Хари, даже несмотря на то, что, повторяя Его имя и найдя у Него прибежище, они могут освободиться от всех оков и без труда достичь высшей цели жизни. Однако если Верховная Личность Бога все же воцарится в сердцах обусловленных душ Кали-юги, тогда все недостатки места и времени и пороки людей, присущие этому веку, тут же будут уничтожены. Кали-юга — это океан пороков, однако у нее есть одно неоспоримое достоинство: просто повторяя имя Кришны, человек может освободиться от влияния материи и достичь Абсолютной Истины. Все, чего в Сатья-югу можно было достичь с помощью медитации, в Трета-югу — с помощью жертвоприношений, а в Двапара-югу — поклонением в храме, в век Кали можно без труда обрести с помощью простого метода хари-киртана.

 

 

श्रीमद्भागवतपुराणम्/स्कन्धः १२/अध्यायः ३

श्रीशुक उवाच –

(अनुष्टुप्)

दृष्ट्वाऽऽत्मनि जये व्यग्रान् नृपान् हसति भूरियम् ।

अहो मा विजिगीषन्ति मृत्योः क्रीडनका नृपाः ॥ १ ॥

काम एष नरेन्द्राणां मोघः स्याद् विदुषामपि ।

येन फेनोपमे पिण्डे येऽतिविश्रम्भिता नृपाः ॥ २ ॥

पूर्वं निर्जित्य षड्वर्गं जेष्यामो राजमन्त्रिणः ।

ततः सचिवपौराप्तकरीन्द्रानस्य कण्टकान् ॥ ३ ॥

एवं क्रमेण जेष्यामः पृथ्वीं सागरमेखलाम् ।

इत्याशाबद्धहृदया न पश्यन्त्यन्तिकेऽन्तकम् ॥ ४ ॥

समुद्रावरणां जित्वा मां विशन्त्यब्धिमोजसा ।

कियदात्मजयस्यैतन्मुक्तिरात्मजये फलम् ॥ ५ ॥

यां विसृज्यैव मनवः तत्सुताश्च कुरूद्वह ।

गता यथागतं युद्धे तां मां जेष्यन्त्यबुद्धयः ॥ ६ ॥

मत्कृते पितृपुत्राणां भ्रातृणां चापि विग्रहः ।

जायते ह्यसतां राज्ये ममता-बद्धचेतसाम् ॥ ७ ॥

ममैवेयं मही कृत्स्ना न ते मूढेति वादिनः ।

स्पर्धमाना मिथो घ्नन्ति म्रियन्ते मत्कृते नृपाः ॥ ८ ॥

पृथुः पुरूरवा गाधिः नहुषो भरतोऽर्जुनः ।

मान्धाता सगरो रामः खट्वाङ्‌गो धुन्धुहा रघुः ॥ ९ ॥

तृणबिन्दुर्ययातिश्च शर्यातिः शन्तनुर्गयः ।

भगीरथः कुवलयाश्वः ककुत्स्थो नैषधो नृगः ॥ १० ॥

हिरण्यकशिपुर्वृत्रो रावणो लोकरावणः ।

नमुचिः शम्बरो भौमो हिरण्याक्षोऽथ तारकः ॥ ११ ॥

अन्ये च बहवो दैत्या राजानो ये महेश्वराः ।

सर्वे सर्वविदः शूराः सर्वे सर्वजितोऽजिताः ॥ १२ ॥

ममतां मय्यवर्तन्त कृत्वोच्चैर्मर्त्यधर्मिणः ।

कथावशेषाः कालेन ह्यकृतार्थाः कृता विभो ॥ १३ ॥

(मिश्र-१२)

कथा इमास्ते कथिता महीयसां

विताय लोकेषु यशः परेयुषाम् ।

विज्ञानवैराग्यविवक्षया विभो

वचोविभूतीर्न तु पारमार्थ्यम् ॥ १४ ॥

(इंद्रवज्रा)

यस्तु उत्तमश्लोकगुणानुवादः

संगीयतेऽभीक्ष्णममङ्गलघ्नः ।

तमेव नित्यं श्रृणुयादभीक्ष्णं

कृष्णेऽमलां भक्तिमभीप्समानः ॥ १५ ॥

श्रीराजोवाच -

(अनुष्टुप्)

केनोपायेन भगवन् कलेर्दोषान् कलौ जनाः ।

विधमिष्यन्त्युपचितान् तन्मे ब्रूहि यथा मुने ॥ १६ ॥

युगानि युगधर्मांश्च मानं प्रलयकल्पयोः ।

कालस्येश्वररूपस्य गतिं विष्णोर्महात्मनः ॥ १७ ॥

श्रीशुक उवाच -

कृते प्रवर्तते धर्मः चतुष्पात् तज्जनैर्धृतः ।

सत्यं दया तपो दानं इति पादा विभोर्नृप ॥ १८ ॥

सन्तुष्टाः करुणा मैत्राः शान्ता दान्ताः तितिक्षवः ।

आत्मारामाः समदृशः प्रायशः श्रमणा जनाः ॥ १९ ॥

त्रेतायां धर्मपादानां तुर्यांशो हीयते शनैः ।

अधर्मपादैः अनृत हिंसासंतोषविग्रहैः ॥ २० ॥

तदा क्रियातपोनिष्ठा नातिहिंस्रा न लम्पटाः ।

त्रैवर्गिकास्त्रयीवृद्धा वर्णा ब्रह्मोत्तरा नृप ॥ २१ ॥

तपःसत्यदयादानेषु अर्धं ह्रस्वति द्वापरे ।

हिंसातुष्ट्यनृतद्वेषैः धर्मस्याधर्मलक्षणैः ॥ २२ ॥

यशस्विनो महाशीलाः स्वाध्यायाध्ययने रताः ।

आढ्याः कुटुम्बिनो हृष्टा वर्णाः क्षत्रद्विजोत्तराः ॥ २३ ॥

कलौ तु धर्महेतूनां तुर्यांशोऽधर्महेतुभिः ।

एधमानैः क्षीयमाणो ह्यन्ते सोऽपि विनङ्‌क्ष्यति ॥ २४ ॥

तस्मिन् लुब्धा दुराचारा निर्दयाः शुष्कवैरिणः ।

दुर्भगा भूरितर्षाश्च शूद्रदासोत्तराः प्रजाः ॥ २५ ॥

सत्त्वं रजस्तम इति दृश्यन्ते पुरुषे गुणाः ।

कालसञ्चोदितास्ते वै परिवर्तन्त आत्मनि ॥ २६ ॥

प्रभवन्ति यदा सत्त्वे मनोबुद्धीन्द्रियाणि च ।

तदा कृतयुगं विद्यात् ज्ञाने तपसि यद्रुचिः ॥ २७ ॥

यदा धर्मार्थ कामेषु भक्तिर्यशसि देहिनाम् ।

तदा त्रेता रजोवृत्तिः इति जानीहि बुद्धिमन् ॥ २८ ॥

यदा लोभस्तु असन्तोषो मानो दम्भोऽथ मत्सरः ।

कर्मणां चापि काम्यानां द्वापरं तद् रजस्तमः ॥ २९ ॥

यदा मायानृतं तन्द्रा निद्रा हिंसा विषादनम् ।

शोकमोहौ भयं दैन्यं स कलिस्तामसः स्मृतः ॥ ३० ॥

यस्मात् क्षुद्रदृशो मर्त्याः क्षुद्रभाग्या महाशनाः ।

कामिनो वित्तहीनाश्च स्वैरिण्यश्च स्त्रियोऽसतीः ॥ ३१ ॥

दस्यूत्कृष्टा जनपदा वेदाः पाषण्डदूषिताः ।

राजानश्च प्रजाभक्षाः शिश्नोदरपरा द्विजाः ॥ ३२ ॥

अव्रता वटवोऽशौचा भिक्षवश्च कुटुम्बिनः ।

तपस्विनो ग्रामवासा न्यासिनोऽत्यर्थलोलुपाः ॥ ३३ ॥

ह्रस्वकाया महाहारा भूर्यपत्या गतह्रियः ।

शश्वत्कटुकभाषिण्यः चौर्यमायोरुसाहसाः ॥ ३४ ॥

पणयिष्यन्ति वै क्षुद्राः किराटाः कूटकारिणः ।

अनापद्यपि मंस्यन्ते वार्तां साधु जुगुप्सिताम् ॥ ३५ ॥

पतिं त्यक्ष्यन्ति निर्द्रव्यं भृत्याप्यखिलोत्तमम् ।

भृत्यं विपन्नं पतयः कौलं गाश्चापयस्विनीः ॥ ३६ ॥

पितृभ्रातृसुहृत्ज्ञातीन् हित्वा सौरतसौहृदाः ।

ननान्दृश्यालसंवादा दीनाः स्त्रैणाः कलौ नराः ॥ ३७ ॥

शूद्राः प्रतिग्रहीष्यन्ति तपोवेषोपजीविनः ।

धर्मं वक्ष्यन्त्यधर्मज्ञा अधिरुह्योत्तमासनम् ॥ ३८ ॥

नित्यमुद्विग्नमनसो दुर्भिक्षकरकर्शिताः ।

निरन्ने भूतले राजन् अनावृष्टिभयातुराः ॥ ३९ ॥

वासोऽन्नपानशयनव्यवायस्नानभूषणैः ।

हीनाः पिशाचसन्दर्शा भविष्यन्ति कलौ प्रजाः ॥ ४० ॥

कलौ काकिणिकेऽप्यर्थे विगृह्य त्यक्तसौहृदाः ।

त्यक्ष्यन्ति च प्रियान्प्राणान् हनिष्यन्ति स्वकानपि ॥ ४१ ॥

न रक्षिष्यन्ति मनुजाः स्थविरौ पितरौ अपि ।

पुत्रान् सर्वार्थकुशलान् क्षुद्राः शिश्नोदरम्भराः ॥ ४२ ॥

(मिश्र-१२)

कलौ न राजन् जगतां परं गुरुं

त्रिलोकनाथानतपादपङ्‌कजम् ।

प्रायेण मर्त्या भगवन्तमच्युतं

यक्ष्यन्ति पाषण्डविभिन्नचेतसः ॥ ४३ ॥

यन्नामधेयं म्रियमाण आतुरः

पतन् स्खलन् वा विवशो गृणन् पुमान् ।

विमुक्तकर्मार्गल उत्तमां गतिं

प्राप्नोति यक्ष्यन्ति न तं कलौ जनाः ॥ ४४ ॥

(अनुष्टुप्)

पुंसां कलिकृतान् दोषान् द्रव्यदेशात्मसंभवान् ।

सर्वान् हरति चित्तस्थो भगवान् पुरुषोत्तमः ॥ ४५ ॥

श्रुतः सङ्‌कीर्तितो ध्यातः पूजितश्चादृतोऽपि वा ।

नृणां धुनोति भगवान् हृत्स्थो जन्मायुताशुभम् ॥ ४६ ॥

यथा हेम्नि स्थितो वह्निः दुर्वर्णं हन्ति धातुजम् ।

एवं आत्मगतो विष्णुः योगिनां अशुभाशयम् ॥ ४७ ॥

(इंद्रवज्रा)

विद्यातपःप्राणनिरोधमैत्री

तीर्थाभिषेकव्रतदानजप्यैः ।

नात्यन्तशुद्धिं लभतेऽन्तरात्मा

यथा हृदिस्थे भगवत्यनन्ते ॥ ४८ ॥

(अनुष्टुप्)

तस्मात् सर्वात्मना राजन् हृदिस्थं कुरु केशवम् ।

म्रियमाणो ह्यवहितः ततो यासि परां गतिम् ॥ ४९ ॥

म्रियमाणैरभिध्येयो भगवान् परमेश्वरः ।

आत्मभावं नयत्यङ्‌ग सर्वात्मा सर्वसंश्रयः ॥ ५० ॥

कलेर्दोषनिधे राजन् अस्ति ह्येको महान् गुणः ।

कीर्तनात् एव कृष्णस्य मुक्तसङ्‌गः परं व्रजेत् ॥ ५१ ॥

कृते यद् ध्यायतो विष्णुं त्रेतायां यजतो मखैः ।

द्वापरे परिचर्यायां कलौ तद् हरिकीर्तनात् ॥ ५२ ॥

इति श्रीमद्‍भागवते महापुराणे पारमहंस्यां

संहितायां द्वादशस्कन्धे तृतीयोऽध्यायः ॥ २ ॥

हरिः ॐ तत्सत् श्रीकृष्णार्पणमस्तु ॥

 

 

Text1

śrī-śuka uvāca

dṛṣṭvātmani jaye vyagrān

nṛpān hasati bhūr iyam

aho mā vijigīṣanti

mṛtyoḥ krīḍanakā nṛpāḥ

Text2

kāma eṣa narendrāṇāḿ

moghaḥ syād viduṣām api

yena phenopame piṇḍe

ye 'ti-viśrambhitā nṛpāḥ

Text3 - 4

pūrvaḿ nirjitya ṣaḍ-vargaḿ

jeṣyāmo rāja-mantriṇaḥ

tataḥ saciva-paurāpta-

karīndrān asya kaṇṭakān

evaḿ krameṇa jeṣyāmaḥ

pṛthvīḿ sāgara-mekhalām

ity āśā-baddha-hṛdayā

na paśyanty antike 'ntakam

Text5

samudrāvaraṇāḿ jitvā

māḿ viśanty abdhim ojasā

kiyad ātma-jayasyaitan

muktir ātma-jaye phalam

Text6

yāḿ visṛjyaiva manavas

tat-sutāś ca kurūdvaha

gatā yathāgataḿ yuddhe

tāḿ māḿ jeṣyanty abuddhayaḥ

Text7

mat-kṛte pitṛ-putrāṇāḿ

bhrātṛṇāḿ cāpi vigrahaḥ

jāyate hy asatāḿ rājye

mamatā-baddha-cetasām

Text8

mamaiveyaḿ mahī kṛtsnā

na te mūḍheti vādinaḥ

spardhamānā mitho ghnanti

mriyante mat-kṛte nṛpāḥ

Text9 - 13

pṛthuḥ purūravā gādhir

nahuṣo bharato 'rjunaḥ

māndhātā sagaro rāmaḥ

khaṭvāńgo dhundhuhā raghuḥ

tṛṇabindur yayātiś ca

śaryātiḥ śantanur gayaḥ

bhagīrathaḥ kuvalayāśvaḥ

kakutstho naiṣadho nṛgaḥ

hiraṇyakaśipur vṛtro

rāvaṇo loka-rāvaṇaḥ

namuciḥ śambaro bhaumo

hiraṇyākṣo 'tha tārakaḥ

anye ca bahavo daityā

rājāno ye maheśvarāḥ

sarve sarva-vidaḥ śūrāḥ

sarve sarva-jito 'jitāḥ

mamatāḿ mayy avartanta

kṛtvoccair martya-dharmiṇaḥ

kathāvaśeṣāḥ kālena

hy akṛtārthāḥ kṛtā vibho

Text14

kathā imās te kathitā mahīyasāḿ

vitāya lokeṣu yaśaḥ pareyuṣām

vijñāna-vairāgya-vivakṣayā vibho

vaco-vibhūtīr na tu pāramārthyam

Text15

yas tūttamaḥ-śloka-guṇānuvādaḥ

sańgīyate 'bhīkṣṇam amańgala-ghnaḥ

tam eva nityaḿ śṛṇuyād abhīkṣṇaḿ

kṛṣṇe 'malāḿ bhaktim abhīpsamānaḥ

Text16

śrī-rājovāca

kenopāyena bhagavan

kaler doṣān kalau janāḥ

vidhamiṣyanty upacitāḿs

tan me brūhi yathā mune

Text17

yugāni yuga-dharmāḿś ca

mānaḿ pralaya-kalpayoḥ

kālasyeśvara-rūpasya

gatiḿ viṣṇor mahātmanaḥ

Text18

śrī-śuka uvāca

kṛte pravartate dharmaś

catuṣ-pāt taj-janair dhṛtaḥ

satyaḿ dayā tapo dānam

iti pādā vibhor nṛpa

Text19

santuṣṭāḥ karuṇā maitrāḥ

śāntā dāntās titikṣavaḥ

ātmārāmāḥ sama-dṛśaḥ

prāyaśaḥ śramaṇā janāḥ

Text20

tretāyāḿ dharma-pādānāḿ

turyāḿśo hīyate śanaiḥ

adharma-pādair anṛta-

hiḿṣāsantoṣa-vigrahaiḥ

Text21

tadā kriyā-tapo-niṣṭhā

nāti-hiḿsrā na lampaṭāḥ

trai-vargikās trayī-vṛddhā

varṇā brahmottarā nṛpa

Text22

tapaḥ-satya-dayā-dāneṣv

ardhaḿ hrasvati dvāpare

hiḿsātuṣṭy-anṛta-dveṣair

dharmasyādharma-lakṣaṇaiḥ

Text23

yaśasvino mahā-śīlāḥ

svādhyāyādhyayane ratāḥ

ādhyāḥ kuṭumbino hṛṣṭā

varṇāḥ kṣatra-dvijottarāḥ

Text24

kalau tu dharma-pādānāḿ

turyāḿśo 'dharma-hetubhiḥ

edhamānaiḥ kṣīyamāṇo

hy ante so 'pi vinańkṣyati

Text25

tasmin lubdhā durācārā

nirdayāḥ śuṣka-vairiṇaḥ

durbhagā bhūri-tarṣāś ca

śūdra-dāsottarāḥ prajāḥ

Text26

sattvaḿ rajas tama iti

dṛśyante puruṣe guṇāḥ

kāla-sañcoditās te vai

parivartanta ātmani

Text27

prabhavanti yadā sattve

mano-buddhīndriyāṇi ca

tadā kṛta-yugaḿ vidyāj

jñāne tapasi yad ruciḥ

Text28

yadā karmasu kāmyeṣu

bhaktir yaśasi dehinām

tadā tretā rajo-vṛttir

iti jānīhi buddhiman

Text29

yadā lobhas tv asantoṣo

māno dambho 'tha matsaraḥ

karmaṇāḿ cāpi kāmyānāḿ

dvāparaḿ tad rajas-tamaḥ

Text30

yadā māyānṛtaḿ tandrā

nidrā hiḿsā viṣādanam

śoka-mohau bhayaḿ dainyaḿ

sa kalis tāmasaḥ smṛtaḥ

Text31

tasmāt kṣudra-dṛśo martyāḥ

kṣudra-bhāgyā mahāśanāḥ

kāmino vitta-hīnāś ca

svairiṇyaś ca striyo 'satīḥ

Text32

dasyūtkṛṣṭā janapadā

vedāḥ pāṣaṇḍa-dūṣitāḥ

rājānaś ca prajā-bhakṣāḥ

śiśnodara-parā dvijāḥ

Text33

avratā baṭavo 'śaucā

bhikṣavaś ca kuṭumbinaḥ

tapasvino grāma-vāsā

nyāsino 'tyartha-lolupāḥ

Text34

hrasva-kāyā mahāhārā

bhūry-apatyā gata-hriyaḥ

śaśvat kaṭuka-bhāṣiṇyaś

caurya-māyoru-sāhasāḥ

Text35

paṇayiṣyanti vai kṣudrāḥ

kirāṭāḥ kūṭa-kāriṇaḥ

anāpady api maḿsyante

vārtāḿ sādhu jugupsitām

Text36

patiḿ tyakṣyanti nirdravyaḿ

bhṛtyā apy akhilottamam

bhṛtyaḿ vipannaḿ patayaḥ

kaulaḿ gāś cāpayasvinīḥ

Text37

pitṛ-bhrātṛ-suhṛj-jñātīn

hitvā saurata-sauhṛdāḥ

nanāndṛ-śyāla-saḿvādā

dīnāḥ straiṇāḥ kalau narāḥ

Text38

śūdrāḥ pratigrahīṣyanti

tapo-veṣopajīvinaḥ

dharmaḿ vakṣyanty adharma-jñā

adhiruhyottamāsanam

Text39 - 40

nityaḿ udvigna-manaso

durbhikṣa-kara-karśitāḥ

niranne bhū-tale rājan

anāvṛṣṭi-bhayāturāḥ

vāso-'nna-pāna-śayana-

vyavāya-snāna-bhūṣaṇaiḥ

hīnāḥ piśāca-sandarśā

bhaviṣyanti kalau prajāḥ

Text41

kalau kākiṇike 'py arthe

vigṛhya tyakta-sauhṛdāḥ

tyakṣyanti ca priyān prāṇān

haniṣyanti svakān api

Text42

na rakṣiṣyanti manujāḥ

sthavirau pitarāv api

putrān bhāryāḿ ca kula-jāḿ

kṣudrāḥ śiśnodaraḿ-bharāḥ

Text43

kalau na rājan jagatāḿ paraḿ guruḿ

tri-loka-nāthānata-pāda-pańkajam

prāyeṇa martyā bhagavantam acyutaḿ

yakṣyanti pāṣaṇḍa-vibhinna-cetasaḥ

Text44

yan-nāmadheyaḿ mriyamāṇa āturaḥ

patan skhalan vā vivaśo gṛṇan pumān

vimukta-karmārgala uttamāḿ gatiḿ

prāpnoti yakṣyanti na taḿ kalau janāḥ

Text45

puḿsāḿ kali-kṛtān doṣān

dravya-deśātma-sambhavān

sarvān harati citta-stho

bhagavān puruṣottamaḥ

Text46

śrutaḥ sańkīrtito dhyātaḥ

pūjitaś cādṛto 'pi vā

nṛṇāḿ dhunoti bhagavān

hṛt-stho janmāyutāśubham

Text47

yathā hemni sthito vahnir

durvarṇaḿ hanti dhātu-jam

evam ātma-gato viṣṇur

yoginām aśubhāśayam

Text48

vidyā-tapaḥ-prāṇa-nirodha-maitrī-

tīrthābhiṣeka-vrata-dāna-japyaiḥ

nātyanta-śuddhiḿ labhate 'ntarātmā

yathā hṛdi-sthe bhagavaty anante

Text49

tasmāt sarvātmanā rājan

hṛdi-sthaḿ kuru keśavam

mriyamāṇo hy avahitas

tato yāsi parāḿ gatim

Text50

mriyamāṇair abhidhyeyo

bhagavān parameśvaraḥ

ātma-bhāvaḿ nayaty ańga

sarvātmā sarva-saḿśrayaḥ

Text51

kaler doṣa-nidhe rājann

asti hy eko mahān guṇaḥ

kīrtanād eva kṛṣṇasya

mukta-sańgaḥ paraḿ vrajet

Text52

kṛte yad dhyāyato viṣṇuḿ

tretāyāḿ yajato makhaiḥ

dvāpare paricaryāyāḿ

kalau tad dhari-kīrtanāt

 

 

Стих 1

 

Шукадева Госвами сказал: Видя, как земные правители упрямо пытаются покорить ее, Земля рассмеялась. Она сказала: «Поглядите-ка на этих царей! Сами они — игрушки в руках смерти, но при этом не оставляют своих попыток завоевать меня».

 

Стих 2

 

«Всех великих правителей мира, даже тех из них, кто очень образован, постигают разочарование и крах, порожденные материальным вожделением. Понукаемые вожделением, эти цари полностью полагаются на мертвый кусок плоти, именуемый телом, забывая, что материальная оболочка недолговечна, как пузыри на воде».

 

Стихи 3-4

 

«Цари и правители мечтают: „Вначале я обуздаю свои чувства и ум, затем подчиню себе своих главных советников, а потом постепенно избавлюсь и от всех остальных, тех, кто мешает мне жить, — моих помощников, подданных, друзей и родственников, а заодно и от погонщиков моих слонов. Так постепенно я покорю всю землю“. Все эти надежды и ожидания мешают им увидеть, что смерть неподалеку».

 

КОММЕНТАРИЙ: Чтобы удовлетворить свою жажду власти, непреклонные политики, тираны и командующие армиями совершают суровые аскетические подвиги и идут на великие жертвы, подчиняя себя жесткой дисциплине. Овладев собой, они отправляют свои армии сражаться за власть над морем, сушей, воздухом и пространством. Хотя всех этих людей вместе с их последователями вскоре проглотит смерть — ибо рождение и смерть в этом мире неизбежны, — они с маниакальным упорством продолжают гнаться за призрачной славой.

 

Стих 5

 

«Завоевав все доступные земли, эти горделивые цари вторгаются в океан в надежде покорить и его. Какой прок в их умении владеть собой, если оно нужно им только для того, чтобы добиться власти? Подлинная цель овладения собой одна — духовное освобождение».

 

Стих 6

 

О лучший из Куру, Земля продолжала: «Хотя в прошлом все великие люди и их потомки покинули этот мир в том же беспомощном состоянии, в котором они пришли сюда, по сей день эти глупцы не прекращают своих попыток покорить меня».

 

Стих 7

 

«Стремясь покорить меня, материалистичные люди сражаются друг с другом. Отец идет против сына, а братья ссорятся друг с другом, ибо сердца их охвачены жаждой власти».

 

Стих 8

 

«Один правитель бросает вызов другому: „Эта земля принадлежит мне! Она не твоя, глупец!“ Они идут войной друг на друга и умирают на поле боя».

 

КОММЕНТАРИЙ: В этом стихе с необыкновенной точностью описывается умонастроение мирских политиков, порождающее бесчисленные конфликты в этом мире. К примеру, сейчас, когда мы переводим этот том «ШримадБхагаватам», армии Великобритании и Аргентины яростно сражаются из-за крошечных Фолклендских островов.

В реальности всей Землей владеет Верховный Господь. Безусловно, границы между государствами существуют и в богопослушном обществе. Однако, если в таком обществе и возникают политические трения, они очень быстро улаживаются, а люди всех стран всегда рады друг другу и уважают право каждого жить в мире.

 

Стихи 9-13

 

«Такие цари, как Притху, Пурурава, Гадхи, Нахуша, Бхарата, Картавирья Арджуна, Мандхата, Сагара, Рама, Кхатванга, Дхундхуха, Рагху, Тринабинду, Яяти, Шарьяти,

Шантану, Гая, Бхагиратха, Кувалаяшва, Какутстха, Найшадха, Нрига, Хираньякашипу, Вритра, Равана, погрузивший весь мир в скорбь, Намучи, Шамбара, Бхаума, Хираньякша и Тарака, а также многие другие демоны и цари обладали великим могуществом, знаниями и героизмом. Они победили всех и сами были непобедимы. Тем не менее, о всемогущий Господь, хотя на протяжении своей жизни они изо всех сил пытались завоевать меня, время одолело их, и от них остались только предания. Никому из них не удалось править вечно».

 

КОММЕНТАРИЙ: Как пишет Шрила Шридхара Свами и подтверждает Шрила Вишванатха Чакраварти Тхакур, царь Рама, о котором упоминается здесь, — это не Рамачандра, воплощение Господа. Махараджа Притху — это воплощение Личности Бога, Верховного Господа, который проявил все качества земного царя и предъявлял свои права на всю Землю.

Однако святые цари, подобные Махарадже Притху, повелевают Землей от имени Верховной Личности Бога, тогда как демоны вроде Хираньякашипу или Раваны пытаются эксплуатировать Землю ради собственного наслаждения. Но и святые цари, и демоны должны будут покинуть эту планету. Таким образом, время камня на камне не оставляет от порядк



Поделиться:




Поиск по сайту

©2015-2024 poisk-ru.ru
Все права принадлежать их авторам. Данный сайт не претендует на авторства, а предоставляет бесплатное использование.
Дата создания страницы: 2019-04-04 Нарушение авторских прав и Нарушение персональных данных


Поиск по сайту: