КОММЕНТАРИЙ: Слово раджан, «о царь», имеет в этом стихе очень важное значение. Махараджа Парикшит готовился оставить тело и вернуться домой, обратно к Богу, и Шукадева Госвами, его милосердный духовный учитель, постарался уничтожить любые возможные остатки его привязанности к положению царя, показав ему всю ничтожность этого положения. По беспричинной милости духовного учителя человек может подготовиться к возвращению домой, к Богу. Духовный учитель учит, что мы должны перестать цепляться за материальную иллюзию и покинуть царство майи. Хотя Шукадева Госвами очень резко говорит в этой главе об эфемерной славе материального мира, следует понимать, что он проявляет здесь беспричинную милость духовного учителя, который забирает своего преданного ученика в царство Бога, на Вайкунтху.
Так заканчивается комментарий смиренных слуг А.Ч. Бхактиведанты Свами Прабхунады ко второй главе Двенадцатой песни «Шримад-Бхагаватам», которая называется «Признаки Кали-юги».
ГЛАВА ТРЕТЬЯ
Бхуми-гита
В этой главе Земля рассказывает о глупости многочисленных царей, пытавшихся покорить ее. Здесь также утверждается, что, несмотря на все многочисленные пороки Кали-юги, прославление имени Господа Хари полностью уничтожает их.
Великие цари, которые на самом деле являются просто игрушками в руках смерти, хотят победить шесть внутренних врагов — пять чувств и ум — и надеются, что таким образом им удастся покорить Землю со всеми ее морями и океанами. Глядя на их несбыточные мечты, Земля просто смеется, ибо в конце концов всем этим царям придется покинуть эту планету и отправиться в другое место, как это было со всеми их предшественниками. Более того, даже захватив всю Землю — которая на самом деле остается неподвластной им и которую они в любом случае потеряют — или какую-то часть Земли, отцы, сыновья, братья, друзья и родственники начинают ссориться из-за власти.
Таким образом, изучая историю, мы легко можем понять, что все материальные достижения временны, и этот вывод должен помочь нам развить в себе непривязанность к мирскому. В конечном счете высшая цель жизни любого существа — развить чистую преданность Господу Кришне, которая уничтожает всю скверну. В Сатья-югу религия была совершенной и твердо опиралась на свои четыре ноги — правдивость, милосердие, аскетизм и щедрость. С приходом каждого из последующих веков, начиная с Трета-юги, эти добродетели утрачивают четверть своей силы. В Кали-югу опоры религии обладают лишь одной четвертью от своей былой силы, а со временем исчезнут и вовсе. В Сатья-югу преобладает гуна благости, в Трета-югу — гуна страсти. В Двапара-югу правят гуны страсти и невежества, а в век Кали царствует гуна невежества. Атеизм, измельчание и деградация всего в мире, а также чрезмерное внимание к гениталиям и желудку — характерные черты Кали-юги. Живые существа, оскверненные влиянием Кали, не поклоняются Верховному Господу, Шри Хари, даже несмотря на то, что, повторяя Его имя и найдя у Него прибежище, они могут освободиться от всех оков и без труда достичь высшей цели жизни. Однако если Верховная Личность Бога все же воцарится в сердцах обусловленных душ Кали-юги, тогда все недостатки места и времени и пороки людей, присущие этому веку, тут же будут уничтожены. Кали-юга — это океан пороков, однако у нее есть одно неоспоримое достоинство: просто повторяя имя Кришны, человек может освободиться от влияния материи и достичь Абсолютной Истины. Все, чего в Сатья-югу можно было достичь с помощью медитации, в Трета-югу — с помощью жертвоприношений, а в Двапара-югу — поклонением в храме, в век Кали можно без труда обрести с помощью простого метода хари-киртана.
श्रीमद्भागवतपुराणम्/स्कन्धः १२/अध्यायः ३
श्रीशुक उवाच –
(अनुष्टुप्)
दृष्ट्वाऽऽत्मनि जये व्यग्रान् नृपान् हसति भूरियम् ।
अहो मा विजिगीषन्ति मृत्योः क्रीडनका नृपाः ॥ १ ॥
काम एष नरेन्द्राणां मोघः स्याद् विदुषामपि ।
येन फेनोपमे पिण्डे येऽतिविश्रम्भिता नृपाः ॥ २ ॥
पूर्वं निर्जित्य षड्वर्गं जेष्यामो राजमन्त्रिणः ।
ततः सचिवपौराप्तकरीन्द्रानस्य कण्टकान् ॥ ३ ॥
एवं क्रमेण जेष्यामः पृथ्वीं सागरमेखलाम् ।
इत्याशाबद्धहृदया न पश्यन्त्यन्तिकेऽन्तकम् ॥ ४ ॥
समुद्रावरणां जित्वा मां विशन्त्यब्धिमोजसा ।
कियदात्मजयस्यैतन्मुक्तिरात्मजये फलम् ॥ ५ ॥
यां विसृज्यैव मनवः तत्सुताश्च कुरूद्वह ।
गता यथागतं युद्धे तां मां जेष्यन्त्यबुद्धयः ॥ ६ ॥
मत्कृते पितृपुत्राणां भ्रातृणां चापि विग्रहः ।
जायते ह्यसतां राज्ये ममता-बद्धचेतसाम् ॥ ७ ॥
ममैवेयं मही कृत्स्ना न ते मूढेति वादिनः ।
स्पर्धमाना मिथो घ्नन्ति म्रियन्ते मत्कृते नृपाः ॥ ८ ॥
पृथुः पुरूरवा गाधिः नहुषो भरतोऽर्जुनः ।
मान्धाता सगरो रामः खट्वाङ्गो धुन्धुहा रघुः ॥ ९ ॥
तृणबिन्दुर्ययातिश्च शर्यातिः शन्तनुर्गयः ।
भगीरथः कुवलयाश्वः ककुत्स्थो नैषधो नृगः ॥ १० ॥
हिरण्यकशिपुर्वृत्रो रावणो लोकरावणः ।
नमुचिः शम्बरो भौमो हिरण्याक्षोऽथ तारकः ॥ ११ ॥
अन्ये च बहवो दैत्या राजानो ये महेश्वराः ।
सर्वे सर्वविदः शूराः सर्वे सर्वजितोऽजिताः ॥ १२ ॥
ममतां मय्यवर्तन्त कृत्वोच्चैर्मर्त्यधर्मिणः ।
कथावशेषाः कालेन ह्यकृतार्थाः कृता विभो ॥ १३ ॥
(मिश्र-१२)
कथा इमास्ते कथिता महीयसां
विताय लोकेषु यशः परेयुषाम् ।
विज्ञानवैराग्यविवक्षया विभो
वचोविभूतीर्न तु पारमार्थ्यम् ॥ १४ ॥
(इंद्रवज्रा)
यस्तु उत्तमश्लोकगुणानुवादः
संगीयतेऽभीक्ष्णममङ्गलघ्नः ।
तमेव नित्यं श्रृणुयादभीक्ष्णं
कृष्णेऽमलां भक्तिमभीप्समानः ॥ १५ ॥
श्रीराजोवाच -
(अनुष्टुप्)
केनोपायेन भगवन् कलेर्दोषान् कलौ जनाः ।
विधमिष्यन्त्युपचितान् तन्मे ब्रूहि यथा मुने ॥ १६ ॥
युगानि युगधर्मांश्च मानं प्रलयकल्पयोः ।
कालस्येश्वररूपस्य गतिं विष्णोर्महात्मनः ॥ १७ ॥
श्रीशुक उवाच -
कृते प्रवर्तते धर्मः चतुष्पात् तज्जनैर्धृतः ।
सत्यं दया तपो दानं इति पादा विभोर्नृप ॥ १८ ॥
सन्तुष्टाः करुणा मैत्राः शान्ता दान्ताः तितिक्षवः ।
आत्मारामाः समदृशः प्रायशः श्रमणा जनाः ॥ १९ ॥
त्रेतायां धर्मपादानां तुर्यांशो हीयते शनैः ।
अधर्मपादैः अनृत हिंसासंतोषविग्रहैः ॥ २० ॥
तदा क्रियातपोनिष्ठा नातिहिंस्रा न लम्पटाः ।
त्रैवर्गिकास्त्रयीवृद्धा वर्णा ब्रह्मोत्तरा नृप ॥ २१ ॥
तपःसत्यदयादानेषु अर्धं ह्रस्वति द्वापरे ।
हिंसातुष्ट्यनृतद्वेषैः धर्मस्याधर्मलक्षणैः ॥ २२ ॥
यशस्विनो महाशीलाः स्वाध्यायाध्ययने रताः ।
आढ्याः कुटुम्बिनो हृष्टा वर्णाः क्षत्रद्विजोत्तराः ॥ २३ ॥
कलौ तु धर्महेतूनां तुर्यांशोऽधर्महेतुभिः ।
एधमानैः क्षीयमाणो ह्यन्ते सोऽपि विनङ्क्ष्यति ॥ २४ ॥
तस्मिन् लुब्धा दुराचारा निर्दयाः शुष्कवैरिणः ।
दुर्भगा भूरितर्षाश्च शूद्रदासोत्तराः प्रजाः ॥ २५ ॥
सत्त्वं रजस्तम इति दृश्यन्ते पुरुषे गुणाः ।
कालसञ्चोदितास्ते वै परिवर्तन्त आत्मनि ॥ २६ ॥
प्रभवन्ति यदा सत्त्वे मनोबुद्धीन्द्रियाणि च ।
तदा कृतयुगं विद्यात् ज्ञाने तपसि यद्रुचिः ॥ २७ ॥
यदा धर्मार्थ कामेषु भक्तिर्यशसि देहिनाम् ।
तदा त्रेता रजोवृत्तिः इति जानीहि बुद्धिमन् ॥ २८ ॥
यदा लोभस्तु असन्तोषो मानो दम्भोऽथ मत्सरः ।
कर्मणां चापि काम्यानां द्वापरं तद् रजस्तमः ॥ २९ ॥
यदा मायानृतं तन्द्रा निद्रा हिंसा विषादनम् ।
शोकमोहौ भयं दैन्यं स कलिस्तामसः स्मृतः ॥ ३० ॥
यस्मात् क्षुद्रदृशो मर्त्याः क्षुद्रभाग्या महाशनाः ।
कामिनो वित्तहीनाश्च स्वैरिण्यश्च स्त्रियोऽसतीः ॥ ३१ ॥
दस्यूत्कृष्टा जनपदा वेदाः पाषण्डदूषिताः ।
राजानश्च प्रजाभक्षाः शिश्नोदरपरा द्विजाः ॥ ३२ ॥
अव्रता वटवोऽशौचा भिक्षवश्च कुटुम्बिनः ।
तपस्विनो ग्रामवासा न्यासिनोऽत्यर्थलोलुपाः ॥ ३३ ॥
ह्रस्वकाया महाहारा भूर्यपत्या गतह्रियः ।
शश्वत्कटुकभाषिण्यः चौर्यमायोरुसाहसाः ॥ ३४ ॥
पणयिष्यन्ति वै क्षुद्राः किराटाः कूटकारिणः ।
अनापद्यपि मंस्यन्ते वार्तां साधु जुगुप्सिताम् ॥ ३५ ॥
पतिं त्यक्ष्यन्ति निर्द्रव्यं भृत्याप्यखिलोत्तमम् ।
भृत्यं विपन्नं पतयः कौलं गाश्चापयस्विनीः ॥ ३६ ॥
पितृभ्रातृसुहृत्ज्ञातीन् हित्वा सौरतसौहृदाः ।
ननान्दृश्यालसंवादा दीनाः स्त्रैणाः कलौ नराः ॥ ३७ ॥
शूद्राः प्रतिग्रहीष्यन्ति तपोवेषोपजीविनः ।
धर्मं वक्ष्यन्त्यधर्मज्ञा अधिरुह्योत्तमासनम् ॥ ३८ ॥
नित्यमुद्विग्नमनसो दुर्भिक्षकरकर्शिताः ।
निरन्ने भूतले राजन् अनावृष्टिभयातुराः ॥ ३९ ॥
वासोऽन्नपानशयनव्यवायस्नानभूषणैः ।
हीनाः पिशाचसन्दर्शा भविष्यन्ति कलौ प्रजाः ॥ ४० ॥
कलौ काकिणिकेऽप्यर्थे विगृह्य त्यक्तसौहृदाः ।
त्यक्ष्यन्ति च प्रियान्प्राणान् हनिष्यन्ति स्वकानपि ॥ ४१ ॥
न रक्षिष्यन्ति मनुजाः स्थविरौ पितरौ अपि ।
पुत्रान् सर्वार्थकुशलान् क्षुद्राः शिश्नोदरम्भराः ॥ ४२ ॥
(मिश्र-१२)
कलौ न राजन् जगतां परं गुरुं
त्रिलोकनाथानतपादपङ्कजम् ।
प्रायेण मर्त्या भगवन्तमच्युतं
यक्ष्यन्ति पाषण्डविभिन्नचेतसः ॥ ४३ ॥
यन्नामधेयं म्रियमाण आतुरः
पतन् स्खलन् वा विवशो गृणन् पुमान् ।
विमुक्तकर्मार्गल उत्तमां गतिं
प्राप्नोति यक्ष्यन्ति न तं कलौ जनाः ॥ ४४ ॥
(अनुष्टुप्)
पुंसां कलिकृतान् दोषान् द्रव्यदेशात्मसंभवान् ।
सर्वान् हरति चित्तस्थो भगवान् पुरुषोत्तमः ॥ ४५ ॥
श्रुतः सङ्कीर्तितो ध्यातः पूजितश्चादृतोऽपि वा ।
नृणां धुनोति भगवान् हृत्स्थो जन्मायुताशुभम् ॥ ४६ ॥
यथा हेम्नि स्थितो वह्निः दुर्वर्णं हन्ति धातुजम् ।
एवं आत्मगतो विष्णुः योगिनां अशुभाशयम् ॥ ४७ ॥
(इंद्रवज्रा)
विद्यातपःप्राणनिरोधमैत्री
तीर्थाभिषेकव्रतदानजप्यैः ।
नात्यन्तशुद्धिं लभतेऽन्तरात्मा
यथा हृदिस्थे भगवत्यनन्ते ॥ ४८ ॥
(अनुष्टुप्)
तस्मात् सर्वात्मना राजन् हृदिस्थं कुरु केशवम् ।
म्रियमाणो ह्यवहितः ततो यासि परां गतिम् ॥ ४९ ॥
म्रियमाणैरभिध्येयो भगवान् परमेश्वरः ।
आत्मभावं नयत्यङ्ग सर्वात्मा सर्वसंश्रयः ॥ ५० ॥
कलेर्दोषनिधे राजन् अस्ति ह्येको महान् गुणः ।
कीर्तनात् एव कृष्णस्य मुक्तसङ्गः परं व्रजेत् ॥ ५१ ॥
कृते यद् ध्यायतो विष्णुं त्रेतायां यजतो मखैः ।
द्वापरे परिचर्यायां कलौ तद् हरिकीर्तनात् ॥ ५२ ॥
इति श्रीमद्भागवते महापुराणे पारमहंस्यां
संहितायां द्वादशस्कन्धे तृतीयोऽध्यायः ॥ २ ॥
हरिः ॐ तत्सत् श्रीकृष्णार्पणमस्तु ॥
Text1
śrī-śuka uvāca
dṛṣṭvātmani jaye vyagrān
nṛpān hasati bhūr iyam
aho mā vijigīṣanti
mṛtyoḥ krīḍanakā nṛpāḥ
Text2
kāma eṣa narendrāṇāḿ
moghaḥ syād viduṣām api
yena phenopame piṇḍe
ye 'ti-viśrambhitā nṛpāḥ
Text3 - 4
pūrvaḿ nirjitya ṣaḍ-vargaḿ
jeṣyāmo rāja-mantriṇaḥ
tataḥ saciva-paurāpta-
karīndrān asya kaṇṭakān
evaḿ krameṇa jeṣyāmaḥ
pṛthvīḿ sāgara-mekhalām
ity āśā-baddha-hṛdayā
na paśyanty antike 'ntakam
Text5
samudrāvaraṇāḿ jitvā
māḿ viśanty abdhim ojasā
kiyad ātma-jayasyaitan
muktir ātma-jaye phalam
Text6
yāḿ visṛjyaiva manavas
tat-sutāś ca kurūdvaha
gatā yathāgataḿ yuddhe
tāḿ māḿ jeṣyanty abuddhayaḥ
Text7
mat-kṛte pitṛ-putrāṇāḿ
bhrātṛṇāḿ cāpi vigrahaḥ
jāyate hy asatāḿ rājye
mamatā-baddha-cetasām
Text8
mamaiveyaḿ mahī kṛtsnā
na te mūḍheti vādinaḥ
spardhamānā mitho ghnanti
mriyante mat-kṛte nṛpāḥ
Text9 - 13
pṛthuḥ purūravā gādhir
nahuṣo bharato 'rjunaḥ
māndhātā sagaro rāmaḥ
khaṭvāńgo dhundhuhā raghuḥ
tṛṇabindur yayātiś ca
śaryātiḥ śantanur gayaḥ
bhagīrathaḥ kuvalayāśvaḥ
kakutstho naiṣadho nṛgaḥ
hiraṇyakaśipur vṛtro
rāvaṇo loka-rāvaṇaḥ
namuciḥ śambaro bhaumo
hiraṇyākṣo 'tha tārakaḥ
anye ca bahavo daityā
rājāno ye maheśvarāḥ
sarve sarva-vidaḥ śūrāḥ
sarve sarva-jito 'jitāḥ
mamatāḿ mayy avartanta
kṛtvoccair martya-dharmiṇaḥ
kathāvaśeṣāḥ kālena
hy akṛtārthāḥ kṛtā vibho
Text14
kathā imās te kathitā mahīyasāḿ
vitāya lokeṣu yaśaḥ pareyuṣām
vijñāna-vairāgya-vivakṣayā vibho
vaco-vibhūtīr na tu pāramārthyam
Text15
yas tūttamaḥ-śloka-guṇānuvādaḥ
sańgīyate 'bhīkṣṇam amańgala-ghnaḥ
tam eva nityaḿ śṛṇuyād abhīkṣṇaḿ
kṛṣṇe 'malāḿ bhaktim abhīpsamānaḥ
Text16
śrī-rājovāca
kenopāyena bhagavan
kaler doṣān kalau janāḥ
vidhamiṣyanty upacitāḿs
tan me brūhi yathā mune
Text17
yugāni yuga-dharmāḿś ca
mānaḿ pralaya-kalpayoḥ
kālasyeśvara-rūpasya
gatiḿ viṣṇor mahātmanaḥ
Text18
śrī-śuka uvāca
kṛte pravartate dharmaś
catuṣ-pāt taj-janair dhṛtaḥ
satyaḿ dayā tapo dānam
iti pādā vibhor nṛpa
Text19
santuṣṭāḥ karuṇā maitrāḥ
śāntā dāntās titikṣavaḥ
ātmārāmāḥ sama-dṛśaḥ
prāyaśaḥ śramaṇā janāḥ
Text20
tretāyāḿ dharma-pādānāḿ
turyāḿśo hīyate śanaiḥ
adharma-pādair anṛta-
hiḿṣāsantoṣa-vigrahaiḥ
Text21
tadā kriyā-tapo-niṣṭhā
nāti-hiḿsrā na lampaṭāḥ
trai-vargikās trayī-vṛddhā
varṇā brahmottarā nṛpa
Text22
tapaḥ-satya-dayā-dāneṣv
ardhaḿ hrasvati dvāpare
hiḿsātuṣṭy-anṛta-dveṣair
dharmasyādharma-lakṣaṇaiḥ
Text23
yaśasvino mahā-śīlāḥ
svādhyāyādhyayane ratāḥ
ādhyāḥ kuṭumbino hṛṣṭā
varṇāḥ kṣatra-dvijottarāḥ
Text24
kalau tu dharma-pādānāḿ
turyāḿśo 'dharma-hetubhiḥ
edhamānaiḥ kṣīyamāṇo
hy ante so 'pi vinańkṣyati
Text25
tasmin lubdhā durācārā
nirdayāḥ śuṣka-vairiṇaḥ
durbhagā bhūri-tarṣāś ca
śūdra-dāsottarāḥ prajāḥ
Text26
sattvaḿ rajas tama iti
dṛśyante puruṣe guṇāḥ
kāla-sañcoditās te vai
parivartanta ātmani
Text27
prabhavanti yadā sattve
mano-buddhīndriyāṇi ca
tadā kṛta-yugaḿ vidyāj
jñāne tapasi yad ruciḥ
Text28
yadā karmasu kāmyeṣu
bhaktir yaśasi dehinām
tadā tretā rajo-vṛttir
iti jānīhi buddhiman
Text29
yadā lobhas tv asantoṣo
māno dambho 'tha matsaraḥ
karmaṇāḿ cāpi kāmyānāḿ
dvāparaḿ tad rajas-tamaḥ
Text30
yadā māyānṛtaḿ tandrā
nidrā hiḿsā viṣādanam
śoka-mohau bhayaḿ dainyaḿ
sa kalis tāmasaḥ smṛtaḥ
Text31
tasmāt kṣudra-dṛśo martyāḥ
kṣudra-bhāgyā mahāśanāḥ
kāmino vitta-hīnāś ca
svairiṇyaś ca striyo 'satīḥ
Text32
dasyūtkṛṣṭā janapadā
vedāḥ pāṣaṇḍa-dūṣitāḥ
rājānaś ca prajā-bhakṣāḥ
śiśnodara-parā dvijāḥ
Text33
avratā baṭavo 'śaucā
bhikṣavaś ca kuṭumbinaḥ
tapasvino grāma-vāsā
nyāsino 'tyartha-lolupāḥ
Text34
hrasva-kāyā mahāhārā
bhūry-apatyā gata-hriyaḥ
śaśvat kaṭuka-bhāṣiṇyaś
caurya-māyoru-sāhasāḥ
Text35
paṇayiṣyanti vai kṣudrāḥ
kirāṭāḥ kūṭa-kāriṇaḥ
anāpady api maḿsyante
vārtāḿ sādhu jugupsitām
Text36
patiḿ tyakṣyanti nirdravyaḿ
bhṛtyā apy akhilottamam
bhṛtyaḿ vipannaḿ patayaḥ
kaulaḿ gāś cāpayasvinīḥ
Text37
pitṛ-bhrātṛ-suhṛj-jñātīn
hitvā saurata-sauhṛdāḥ
nanāndṛ-śyāla-saḿvādā
dīnāḥ straiṇāḥ kalau narāḥ
Text38
śūdrāḥ pratigrahīṣyanti
tapo-veṣopajīvinaḥ
dharmaḿ vakṣyanty adharma-jñā
adhiruhyottamāsanam
Text39 - 40
nityaḿ udvigna-manaso
durbhikṣa-kara-karśitāḥ
niranne bhū-tale rājan
anāvṛṣṭi-bhayāturāḥ
vāso-'nna-pāna-śayana-
vyavāya-snāna-bhūṣaṇaiḥ
hīnāḥ piśāca-sandarśā
bhaviṣyanti kalau prajāḥ
Text41
kalau kākiṇike 'py arthe
vigṛhya tyakta-sauhṛdāḥ
tyakṣyanti ca priyān prāṇān
haniṣyanti svakān api
Text42
na rakṣiṣyanti manujāḥ
sthavirau pitarāv api
putrān bhāryāḿ ca kula-jāḿ
kṣudrāḥ śiśnodaraḿ-bharāḥ
Text43
kalau na rājan jagatāḿ paraḿ guruḿ
tri-loka-nāthānata-pāda-pańkajam
prāyeṇa martyā bhagavantam acyutaḿ
yakṣyanti pāṣaṇḍa-vibhinna-cetasaḥ
Text44
yan-nāmadheyaḿ mriyamāṇa āturaḥ
patan skhalan vā vivaśo gṛṇan pumān
vimukta-karmārgala uttamāḿ gatiḿ
prāpnoti yakṣyanti na taḿ kalau janāḥ
Text45
puḿsāḿ kali-kṛtān doṣān
dravya-deśātma-sambhavān
sarvān harati citta-stho
bhagavān puruṣottamaḥ
Text46
śrutaḥ sańkīrtito dhyātaḥ
pūjitaś cādṛto 'pi vā
nṛṇāḿ dhunoti bhagavān
hṛt-stho janmāyutāśubham
Text47
yathā hemni sthito vahnir
durvarṇaḿ hanti dhātu-jam
evam ātma-gato viṣṇur
yoginām aśubhāśayam
Text48
vidyā-tapaḥ-prāṇa-nirodha-maitrī-
tīrthābhiṣeka-vrata-dāna-japyaiḥ
nātyanta-śuddhiḿ labhate 'ntarātmā
yathā hṛdi-sthe bhagavaty anante
Text49
tasmāt sarvātmanā rājan
hṛdi-sthaḿ kuru keśavam
mriyamāṇo hy avahitas
tato yāsi parāḿ gatim
Text50
mriyamāṇair abhidhyeyo
bhagavān parameśvaraḥ
ātma-bhāvaḿ nayaty ańga
sarvātmā sarva-saḿśrayaḥ
Text51
kaler doṣa-nidhe rājann
asti hy eko mahān guṇaḥ
kīrtanād eva kṛṣṇasya
mukta-sańgaḥ paraḿ vrajet
Text52
kṛte yad dhyāyato viṣṇuḿ
tretāyāḿ yajato makhaiḥ
dvāpare paricaryāyāḿ
kalau tad dhari-kīrtanāt
Стих 1
Шукадева Госвами сказал: Видя, как земные правители упрямо пытаются покорить ее, Земля рассмеялась. Она сказала: «Поглядите-ка на этих царей! Сами они — игрушки в руках смерти, но при этом не оставляют своих попыток завоевать меня».
Стих 2
«Всех великих правителей мира, даже тех из них, кто очень образован, постигают разочарование и крах, порожденные материальным вожделением. Понукаемые вожделением, эти цари полностью полагаются на мертвый кусок плоти, именуемый телом, забывая, что материальная оболочка недолговечна, как пузыри на воде».
Стихи 3-4
«Цари и правители мечтают: „Вначале я обуздаю свои чувства и ум, затем подчиню себе своих главных советников, а потом постепенно избавлюсь и от всех остальных, тех, кто мешает мне жить, — моих помощников, подданных, друзей и родственников, а заодно и от погонщиков моих слонов. Так постепенно я покорю всю землю“. Все эти надежды и ожидания мешают им увидеть, что смерть неподалеку».
КОММЕНТАРИЙ: Чтобы удовлетворить свою жажду власти, непреклонные политики, тираны и командующие армиями совершают суровые аскетические подвиги и идут на великие жертвы, подчиняя себя жесткой дисциплине. Овладев собой, они отправляют свои армии сражаться за власть над морем, сушей, воздухом и пространством. Хотя всех этих людей вместе с их последователями вскоре проглотит смерть — ибо рождение и смерть в этом мире неизбежны, — они с маниакальным упорством продолжают гнаться за призрачной славой.
Стих 5
«Завоевав все доступные земли, эти горделивые цари вторгаются в океан в надежде покорить и его. Какой прок в их умении владеть собой, если оно нужно им только для того, чтобы добиться власти? Подлинная цель овладения собой одна — духовное освобождение».
Стих 6
О лучший из Куру, Земля продолжала: «Хотя в прошлом все великие люди и их потомки покинули этот мир в том же беспомощном состоянии, в котором они пришли сюда, по сей день эти глупцы не прекращают своих попыток покорить меня».
Стих 7
«Стремясь покорить меня, материалистичные люди сражаются друг с другом. Отец идет против сына, а братья ссорятся друг с другом, ибо сердца их охвачены жаждой власти».
Стих 8
«Один правитель бросает вызов другому: „Эта земля принадлежит мне! Она не твоя, глупец!“ Они идут войной друг на друга и умирают на поле боя».
КОММЕНТАРИЙ: В этом стихе с необыкновенной точностью описывается умонастроение мирских политиков, порождающее бесчисленные конфликты в этом мире. К примеру, сейчас, когда мы переводим этот том «ШримадБхагаватам», армии Великобритании и Аргентины яростно сражаются из-за крошечных Фолклендских островов.
В реальности всей Землей владеет Верховный Господь. Безусловно, границы между государствами существуют и в богопослушном обществе. Однако, если в таком обществе и возникают политические трения, они очень быстро улаживаются, а люди всех стран всегда рады друг другу и уважают право каждого жить в мире.
Стихи 9-13
«Такие цари, как Притху, Пурурава, Гадхи, Нахуша, Бхарата, Картавирья Арджуна, Мандхата, Сагара, Рама, Кхатванга, Дхундхуха, Рагху, Тринабинду, Яяти, Шарьяти,
Шантану, Гая, Бхагиратха, Кувалаяшва, Какутстха, Найшадха, Нрига, Хираньякашипу, Вритра, Равана, погрузивший весь мир в скорбь, Намучи, Шамбара, Бхаума, Хираньякша и Тарака, а также многие другие демоны и цари обладали великим могуществом, знаниями и героизмом. Они победили всех и сами были непобедимы. Тем не менее, о всемогущий Господь, хотя на протяжении своей жизни они изо всех сил пытались завоевать меня, время одолело их, и от них остались только предания. Никому из них не удалось править вечно».
КОММЕНТАРИЙ: Как пишет Шрила Шридхара Свами и подтверждает Шрила Вишванатха Чакраварти Тхакур, царь Рама, о котором упоминается здесь, — это не Рамачандра, воплощение Господа. Махараджа Притху — это воплощение Личности Бога, Верховного Господа, который проявил все качества земного царя и предъявлял свои права на всю Землю.
Однако святые цари, подобные Махарадже Притху, повелевают Землей от имени Верховной Личности Бога, тогда как демоны вроде Хираньякашипу или Раваны пытаются эксплуатировать Землю ради собственного наслаждения. Но и святые цари, и демоны должны будут покинуть эту планету. Таким образом, время камня на камне не оставляет от порядк