В этой главе рассказывается, как Маркандея Риши совершал аскезу, победил своей мощью бога любви и всех его спутников, а также вознес молитвы Господу Шри Хари в Его обликах Нары и Нараяны.
Шри Шаунака был поражен тем, как долго прожил Шри Маркандея, родившийся в роду самого Шаунаки, и тем, как миллионы лет назад он путешествовал в одиночку по океану пралаи и увидел младенца, возлежавшего на листе баньяна. Шаунака понял, что Маркандея прожил два дня Брахмы, а потому попросил Шри Суту Госвами пояснить это.
Сута Госвами ответил, что мудрец Маркандея, получив от своего отца очистительное посвящение в брахманы, дал обет до конца жизни хранить целомудрие. Затем он стал поклоняться Верховному Господу Хари, и длилось его поклонение шестнадцать жизней Ману. Во время семнадцатой манвантары Господь Индра, решив помешать аскезе мудреца, послал к нему Камадеву и его спутников. Однако Маркандея Риши победил их своим могуществом, накопленным в результате аскезы.
Тогда, чтобы пролить милость на Маркандею, Господь Шри Хари явился перед ним в облике Нары-Нараяны. Шри Маркандея простерся перед Ними ниц и почтил Их, удобно Их усадив, омыв Их стопы и проведя Им пуджу. Затем он стал возносить Им молитвы: «О всемогущий Господь, Ты вдыхаешь жизненный воздух во всех живых существ, Ты защищаешь все три мира, рассеиваешь горе и даруешь освобождение. Ты защищаешь всех, кто принял Твое покровительство, от любых несчастий. Достижение Твоих лотосных стоп — это единственная благая цель, к которой стоит стремиться обусловленным душам. Служение Тебе исполняет все желания. Тв ои лилы, относящиеся к гуне чистой благости, могут освободить всех из материального плена. Поэтому разумные люди поклоняются Тебе в Твоей личностной форме, состоящей из чистой благости, — в форме Шри Нараяны, а также в образе Нары, который олицетворяет беспримесную преданность Тебе.
Живое существо, введенное в заблуждение иллюзией, может непосредственно постичь Тебя, только если обретет знание, которое содержится в Ведах и которое Ты, духовный учитель всей вселенной, распространяешь по миру. Пытаясь понять Тебя путем санкхья-йоги, даже такие великие мыслители, как Брахма, приходят в замешательство. Ты Сам порождаешь основателей санкхьи и других философий, чтобы знание о Твоей личностной природе исчезло под телесными оболочками, скрывающими духовную природу дживы. О Маха-Пуруша, я в почтении склоняюсь пред Тобой».
श्रीमद्भागवतपुराणम्/स्कन्धः १२/अध्यायः ८
श्रीशौनक उवाच –
(अनुष्टुप्)
सूत जीव चिरं साधो वद नो वदतां वर ।
तमस्यपारे भ्रमतां नॄणां त्वं पारदर्शनः ॥ १ ॥
आहुश्चिरायुषमृषिं मृकण्डुतनयं जनाः ।
यः कल्पान्ते उर्वरितो येन ग्रस्तमिदं जगत् ॥ २ ॥
स वा अस्मत् कुलोत्पन्नः कल्पेऽस्मिन् भार्गवर्षभः ।
नैवाधुनापि भूतानां सम्प्लवः कोऽपि जायते ॥ ३ ॥
एक एवार्णवे भ्राम्यन् ददर्श पुरुषं किल ।
वटपत्रपुटे तोकं शयानं त्वेकमद्भुतम् ॥ ४ ॥
एष नः संशयो भूयान् सूत कौतूहलं यतः ।
तं नश्छिन्धि महायोगिन् पुराणेष्वपि सम्मतः ॥ ५ ॥
सूत उवाच -
प्रश्नस्त्वया महर्षेऽयं कृतो लोकभ्रमापहः ।
नारायणकथा यत्र गीता कलिमलापहा ॥ ६ ॥
प्राप्तद्विजातिसंस्कारो मार्कण्डेयः पितुः क्रमात् ।
छन्दांस्यधीत्य धर्मेण तपःस्वाध्यायसंयुतः ॥ ७ ॥
बृहद्व्रतधरः शान्तो जटिलो वल्कलाम्बरः ।
बिभ्रत्कमण्डलुं दण्डमुपवीतं समेखलम् ॥ ८ ॥
कृष्णाजिनं साक्षसूत्रं कुशांश्च नियमर्द्धये ।
अग्न्यर्कगुरुविप्रात्मस्वर्चयन् सन्ध्ययोर्हरिम् ॥ ९ ॥
सायं प्रातः स गुरवे भैक्ष्यमाहृत्य वाग्यतः ।
बुभुजे गुर्वनुज्ञातः सकृन्नो चेदुपोषितः ॥ १० ॥
एवं तपःस्वाध्यायपरो वर्षाणामयुतायुतम् ।
आराधयन् हृषीकेशं जिग्ये मृत्युं सुदुर्जयम् ॥ ११ ॥
ब्रह्मा भृगुर्भवो दक्षो ब्रह्मपुत्राश्च ये परे ।
नृदेवपितृभूतानि तेनासन् अतिविस्मिताः ॥ १२ ॥
इत्थं बृहद्व्रतधरः तपःस्वाध्यायसंयमैः ।
दध्यावधोक्षजं योगी ध्वस्तक्लेशान्तरात्मना ॥ १३ ॥
तस्यैवं युञ्जतश्चित्तं महायोगेन योगिनः ।
व्यतीयाय महान् कालो मन्वन्तरषडात्मकः ॥ १४ ॥
एतत् पुरन्दरो ज्ञात्वा सप्तमेऽस्मिन् किलान्तरे ।
तपोविशङ्कितो ब्रह्मन् आरेभे तद्विघातनम् ॥ १५ ॥
गन्धर्वाप्सरसः कामं वसन्तमलयानिलौ ।
मुनये प्रेषयामास रजस्तोकमदौ तथा ॥ १६ ॥
ते वै तदाश्रमं जग्मुः हिमाद्रेः पार्श्व उत्तरे ।
पुष्पभद्रा नदी यत्र चित्राख्या च शिला विभो ॥ १७ ॥
तदाश्रमपदं पुण्यं पुण्यद्रुमलताञ्चितम् ।
पुण्यद्विजकुलाकीर्णं पुण्यामलजलाशयम् ॥ १८ ॥
मत्तभ्रमरसङ्गीतं मत्तकोकिलकूजितम् ।
मत्तबर्हिनटाटोपं मत्तद्विजकुलाकुलम् ॥ १९ ॥
वायुः प्रविष्ट आदाय हिमनिर्झरशीकरान् ।
सुमनोभिः परिष्वक्तो ववावुत्तम्भयन् स्मरम् ॥ २० ॥
उद्यच्चन्द्रनिशावक्त्रः प्रवालस्तबकालिभिः ।
गोपद्रुमलताजालैः तत्रासीत् कुसुमाकरः ॥ २१ ॥
अन्वीयमानो गन्धर्वैः गीतवादित्रयूथकैः ।
अदृश्यतात्तचापेषुः स्वःस्त्रीयूथपतिः स्मरः ॥ २२ ॥
हुत्वाग्निं समुपासीनं ददृशुः शक्रकिङ्कराः ।
मीलिताक्षं दुराधर्षं मूर्तिमन्तमिवानलम् ॥ २३ ॥
ननृतुस्तस्य पुरतः स्त्रियोऽथो गायका जगुः ।
मृदङ्गवीणापणवैः वाद्यं चक्रुर्मनोरमम् ॥ २४ ॥
सन्दधेऽस्त्रं स्वधनुषि कामः पञ्चमुखं तदा ।
मधुर्मनो रजस्तोक इन्द्रभृत्या व्यकम्पयन् ॥ २५ ॥
क्रीडन्त्याः पुञ्जिकस्थल्याः कन्दुकैः स्तनगौरवात् ।
भृशमुद्विग्नमध्यायाः केशविस्रंसितस्रजः ॥ २६ ॥
इतस्ततो भ्रमद्दृष्टेः चलन्त्या अनु कन्दुकम् ।
वायुर्जहार तद्वासः सूक्ष्मं त्रुटितमेखलम् ॥ २७ ॥
विससर्ज तदा बाणं मत्वा तं स्वजितं स्मरः ।
सर्वं तत्राभवन् मोघमनीशस्य यथोद्यमः ॥ २८ ॥
त इत्थमपकुर्वन्तो मुनेस्तत्तेजसा मुने ।
दह्यमाना निववृतुः प्रबोध्याहिमिवार्भकाः ॥ २९ ॥
इतीन्द्रानुचरैर्ब्रह्मन् धर्षितोऽपि महामुनिः ।
यन्नागादहमो भावं न तच्चित्रं महत्सु हि ॥ ३० ॥
दृष्ट्वा निस्तेजसं कामं सगणं भगवान् स्वराट् ।
श्रुत्वानुभावं ब्रह्मर्षेः विस्मयं समगात् परम् ॥ ३१ ॥
तस्यैवं युञ्जतश्चित्तं तपःस्वाध्यायसंयमैः ।
अनुग्रहायाविरासीत् नरनारायणो हरिः ॥ ३२ ॥
(मिश्र-१२)
तौ शुक्लकृष्णौ नवकञ्जलोचनौ
चतुर्भुजौ रौरववल्कलाम्बरौ ।
पवित्रपाणी उपवीतकं त्रिवृत्
कमण्डलुं दण्डमृजुं च वैणवम् ॥ ३३ ॥
पद्माक्षमालामुत जन्तुमार्जनं
वेदं च साक्षात् तप एव रूपिणौ ।
तपत् तडिद्वर्णपिशङ्गरोचिषा
प्रांशू दधानौ विबुधर्षभार्चितौ ॥ ३४ ॥
(अनुष्टुप्)
ते वै भगवतो रूपे नरनारायणौ ऋषी ।
दृष्ट्वोत्थायादरेणोच्चैः ननामाङ्गेन दण्डवत् ॥ ३५ ॥
स तत् सन्दर्शनानन्द निर्वृतात्मेन्द्रियाशयः ।
हृष्टरोमाश्रुपूर्णाक्षो न सेहे तावुदीक्षितुम् ॥ ३६ ॥
उत्थाय प्राञ्जलिः प्रह्व औत्सुक्यादाश्लिषन्निव ।
नमो नम इतीशानौ बभाषे गद्गदाक्षरम् ॥ ३७ ॥
तयोरासनमादाय पादयोरवनिज्य च ।
अर्हणेनानुलेपेन धूपमाल्यैरपूजयत् ॥ ३८ ॥
सुखमासनमासीनौ प्रसादाभिमुखौ मुनी ।
पुनरानम्य पादाभ्यां गरिष्ठाविदमब्रवीत् ॥ ३९ ॥
श्रीमार्कण्डेय उवाच -
(वसंततिलका)
किं वर्णये तव विभो यदुदीरितोऽसुः
संस्पन्दते तमनु वाङ्मन इन्द्रियाणि ।
स्पन्दन्ति वै तनुभृतामजशर्वयोश्च
स्वस्याप्यथापि भजतामसि भावबन्धुः ॥ ४० ॥
मूर्ती इमे भगवतो भगवन् त्रिलोक्याः
क्षेमाय तापविरमाय च मृत्युजित्यै ।
नाना बिभर्ष्यवितुमन्यतनूर्यथेदं
सृष्ट्वा पुनर्ग्रससि सर्वमिवोर्णनाभिः ॥ ४१ ॥
तस्यावितुः स्थिरचरेशितुरङ्घ्रिमूलं
यत्स्थं न कर्मगुणकालरुजः स्पृशन्ति ।
यद्वै स्तुवन्ति निनमन्ति यजन्त्यभीक्ष्णं
ध्यायन्ति वेदहृदया मुनयस्तदाप्त्यै ॥ ४२ ॥
नान्यं तवाङ्घ्र्युपनयादपवर्गमूर्तेः
क्षेमं जनस्य परितोभिय ईश विद्मः ।
ब्रह्मा बिभेत्यलमतो द्विपरार्धधिष्ण्यः
कालस्य ते किमुत तत्कृतभौतिकानाम् ॥ ४३ ॥
तद् वै भजाम्यृतधियस्तव पादमूलं
हित्वेदमात्मच्छदि चात्मगुरोः परस्य ।
देहाद्यपार्थमसदन्त्यमभिज्ञमात्रं
विन्देत ते तर्हि सर्वमनीषितार्थम् ॥ ४४ ॥
सत्त्वं रजस्तम इतीश तवात्मबन्धो
मायामयाः स्थितिलयोदयहेतवोऽस्य ।
लीला धृता यदपि सत्त्वमयी प्रशान्त्यै
नान्ये नृणां व्यसनमोहभियश्च याभ्याम् ॥ ४५ ॥
तस्मात्तवेह भगवन्नथ तावकानां
शुक्लां तनुं स्वदयितां कुशला भजन्ति ।
यत्सात्वताः पुरुषरूपमुशन्ति सत्त्वं
लोको यतोऽभयमुतात्मसुखं न चान्यत् ॥ ४६ ॥
तस्मै नमो भगवते पुरुषाय भूम्ने
विश्वाय विश्वगुरवे परदैवतायै ।
नारायणाय ऋषये च नरोत्तमाय
हंसाय संयतगिरे निगमेश्वराय ॥ ४७ ॥
यं वै न वेद वितथाक्षपथैर्भ्रमद्धीः
सन्तं स्वखेष्वसुषु हृद्यपि दृक्पथेषु ।
तन्माययावृतमतिः स उ एव साक्षाद्
आद्यस्तवाखिलगुरोरुपसाद्य वेदम् ॥ ४८ ॥
यद्दर्शनं निगम आत्मरहःप्रकाशं
मुह्यन्ति यत्र कवयोऽजपरा यतन्तः ।
तं सर्ववादविषयप्रतिरूपशीलं
वन्दे महापुरुषमात्मनिगूढबोधम् ॥ ४९ ॥
इति श्रीमद्भागवते महापुराणे पारमहंस्यां
संहितायां द्वादशस्कन्धे अष्टमोऽध्यायः ॥ ८ ॥
हरिः ॐ तत्सत् श्रीकृष्णार्पणमस्तु ॥
Text1
śrī-śaunaka uvāca
sūta jīva ciraḿ sādho
vada no vadatāḿ vara
tamasy apāre bhramatāḿ
nṝṇāḿ tvaḿ pāra-darśanaḥ
Text2 - 5
āhuś cirāyuṣam ṛṣiḿ
mṛkaṇḍu-tanayaḿ janāḥ
yaḥ kalpānte hy urvarito
yena grastam idaḿ jagat
sa vā asmat-kulotpannaḥ
kalpe 'smin bhārgavarṣabhaḥ
naivādhunāpi bhūtānāḿ
samplavaḥ ko 'pi jāyate
eka evārṇave bhrāmyan
dadarśa puruṣaḿ kila
vaṭa-patra-puṭe tokaḿ
śayānaḿ tv ekam adbhutam
eṣa naḥ saḿśayo bhūyān
sūta kautūhalaḿ yataḥ
taḿ naś chindhi mahā-yogin
purāṇeṣv api sammataḥ
Text6
sūta uvāca
praśnas tvayā maharṣe 'yaḿ
kṛto loka-bhramāpahaḥ
nārāyaṇa-kathā yatra
gītā kali-malāpahā
Text7 - 11
prāpta-dvijāti-saḿskāro
mārkaṇḍeyaḥ pituḥ kramāt
chandāḿsy adhītya dharmeṇa
tapaḥ-svādhyāya-saḿyutaḥ
bṛhad-vrata-dharaḥ śānto
jaṭilo valkalāmbaraḥ
bibhrat kamaṇḍaluḿ daṇḍam
upavītaḿ sa-mekhalam
kṛṣṇājinaḿ sākṣa-sūtraḿ
kuśāḿś ca niyamarddhaye
agny-arka-guru-viprātmasv
arcayan sandhyayor harim
sāyaḿ prātaḥ sa gurave
bhaikṣyam āhṛtya vāg-yataḥ
bubhuje gurv-anujñātaḥ
sakṛn no ced upoṣitaḥ
evaḿ tapaḥ-svādhyāya-paro
varṣāṇām ayutāyutam
ārādhayan hṛṣīkeśaḿ
jigye mṛtyuḿ su-durjayam
Text12
brahmā bhṛgur bhavo dakṣo
brahma-putrāś ca ye 'pare
nṛ-deva-pitṛ-bhūtāni
tenāsann ati-vismitāḥ
Text13
itthaḿ bṛhad-vrata-dharas
tapaḥ-svādhyāya-saḿyamaiḥ
dadhyāv adhokṣajaḿ yogī
dhvasta-kleśāntarātmanā
Text14
tasyaivaḿ yuñjataś cittaḿ
mahā-yogena yoginaḥ
vyatīyāya mahān kālo
manvantara-ṣaḍ-ātmakaḥ
Text15
etat purandaro jñātvā
saptame 'smin kilāntare
tapo-viśańkito brahmann
ārebhe tad-vighātanam
Text16
gandharvāpsarasaḥ kāmaḿ
vasanta-malayānilau
munaye preṣayām āsa
rajas-toka-madau tathā
Text17
te vai tad-āśramaḿ jagmur
himādreḥ pārśva uttare
puṣpabhadrā nadī yatra
citrākhyā ca śilā vibho
Text18 - 20
tad-āśrama-padaḿ puṇyaḿ
puṇya-druma-latāñcitam
puṇya-dvija-kulākīṛnaḿ
puṇyāmala-jalāśayam
matta-bhramara-sańgītaḿ
matta-kokila-kūjitam
matta-barhi-naṭāṭopaḿ
matta-dvija-kulākulam
vāyuḥ praviṣṭa ādāya
hima-nirjhara-śīkarān
sumanobhiḥ pariṣvakto
vavāv uttambhayan smaram
Text21
udyac-candra-niśā-vaktraḥ
pravāla-stabakālibhiḥ
gopa-druma-latā-jālais
tatrāsīt kusumākaraḥ
Text22
anvīyamāno gandharvair
gīta-vāditra-yūthakaiḥ
adṛśyatātta-cāpeṣuḥ
svaḥ-strī-yūtha-patiḥ smaraḥ
Text23
hutvāgniḿ samupāsīnaḿ
dadṛśuḥ śakra-kińkarāḥ
mīlitākṣaḿ durādharṣaḿ
mūrtimantam ivānalam
Text24
nanṛtus tasya purataḥ
striyo 'tho gāyakā jaguḥ
mṛdańga-vīṇā-paṇavair
vādyaḿ cakrur mano-ramam
Text25
sandadhe 'straḿ sva-dhanuṣi
kāmaḥ pañca-mukhaḿ tadā
madhur mano rajas-toka
indra-bhṛtyā vyakampayan
Text26 - 27
krīḍantyāḥ puñjikasthalyāḥ
kandukaiḥ stana-gauravāt
bhṛśam udvigna-madhyāyāḥ
keśa-visraḿsita-srajaḥ
itas tato bhramad-dṛṣṭeś
calantyā anu kandukam
vāyur jahāra tad-vāsaḥ
sūkṣmaḿ truṭita-mekhalam
Text28
visasarja tadā bāṇaḿ
matvā taḿ sva-jitaḿ smaraḥ
sarvaḿ tatrābhavan mogham
anīśasya yathodyamaḥ
Text29
ta ittham apakurvanto
munes tat-tejasā mune
dahyamānā nivavṛtuḥ
prabodhyāhim ivārbhakāḥ
Text30
itīndrānucarair brahman
dharṣito 'pi mahā-muniḥ
yan nāgād ahamo bhāvaḿ
na tac citraḿ mahatsu hi
Text31
dṛṣṭvā nistejasaḿ kāmaḿ
sa-gaṇaḿ bhagavān svarāṭ
śrutvānubhāvaḿ brahmarṣer
vismayaḿ samagāt param
Text32
tasyaivaḿ yuñjataś cittaḿ
tapaḥ-svādhyāya-saḿyamaiḥ
anugrahāyāvirāsīn
nara-nārāyaṇo hariḥ
Text33 - 34
tau śukla-kṛṣṇau nava-kañja-locanau
catur-bhujau raurava-valkalāmbarau
pavitra-pāṇī upavītakaḿ tri-vṛt
kamaṇḍaluḿ daṇḍam ṛjuḿ ca vaiṇavam
padmākṣa-mālām uta jantu-mārjanaḿ
vedaḿ ca sākṣāt tapa eva rūpiṇau
tapat-taḍid-varṇa-piśańga-rociṣā
prāḿśū dadhānau vibudharṣabhārcitau
Text35
te vai bhagavato rūpe
nara-nārāyaṇāv ṛṣī
dṛṣṭvotthāyādareṇoccair
nanāmāńgena daṇḍa-vat
Text36
sa tat-sandarśanānanda-
nirvṛtātmendriyāśayaḥ
hṛṣṭa-romāśru-pūrṇākṣo
na sehe tāv udīkṣitum
Text37
utthāya prāñjaliḥ prahva
autsukyād āśliṣann iva
namo nama itīśānau
babhāśe gadgadākṣaram
Text38
tayor āsanam ādāya
pādayor avanijya ca
arhaṇenānulepena
dhūpa-mālyair apūjayat
Text39
sukham āsanam āsīnau
prasādābhimukhau munī
punar ānamya pādābhyāḿ
gariṣṭhāv idam abravīt
Text40
śrī-mārkaṇḍeya uvāca
kiḿ varṇaye tava vibho yad-udīrito 'suḥ
saḿspandate tam anu vāń-mana-indriyāṇi
spandanti vai tanu-bhṛtām aja-śarvayoś ca
svasyāpy athāpi bhajatām asi bhāva-bandhuḥ
Text41
mūrtī ime bhagavato bhagavaḿs tri-lokyāḥ
kṣemāya tāpa-viramāya ca mṛtyu-jityai
nānā bibharṣy avitum anya-tanūr yathedaḿ
sṛṣṭvā punar grasasi sarvam ivorṇanābhiḥ
Text42
tasyāvituḥ sthira-careśitur ańghri-mūlaḿ
yat-sthaḿ na karma-guṇa-kāla-rajaḥ spṛśanti
yad vai stuvanti ninamanti yajanty abhīkṣṇaḿ
dhyāyanti veda-hṛdayā munayas tad-āptyai
Text43
nānyaḿ tavāńghry-upanayād apavarga-mūrteḥ
kṣemaḿ janasya parito-bhiya īśa vidmaḥ
brahmā bibhety alam ato dvi-parārdha-dhiṣṇyaḥ
kālasya te kim uta tat-kṛta-bhautikānām
Text44
tad vai bhajāmy ṛta-dhiyas tava pāda-mūlaḿ
hitvedam ātma-cchadi cātma-guroḥ parasya
dehādy apārtham asad antyam abhijña-mātraḿ
vindeta te tarhi sarva-manīṣitārtham
Text45
sattvaḿ rajas tama itīśa tavātma-bandho
māyā-mayāḥ sthiti-layodaya-hetavo 'sya
līlā dhṛtā yad api sattva-mayī praśāntyai
nānye nṛṇāḿ vyasana-moha-bhiyaś ca yābhyām
Text46
tasmāt taveha bhagavann atha tāvakānāḿ
śuklāḿ tanuḿ sva-dayitāḿ kuśalā bhajanti
yat sātvatāḥ puruṣa-rūpam uśanti sattvaḿ
loko yato 'bhayam utātma-sukhaḿ na cānyat
Text47
tasmai namo bhagavate puruṣāya bhūmne
viśvāya viśva-gurave para-daivatāya
nārāyaṇāya ṛṣaye ca narottamāya
haḿsāya saḿyata-gire nigameśvarāya
Text48
yaḿ vai na veda vitathākṣa-pathair bhramad-dhīḥ
santaḿ svakeṣv asuṣu hṛdy api dṛk-patheṣu
tan-māyayāvṛta-matiḥ sa u eva sākṣād
ādyas tavākhila-guror upasādya vedam
Text49
yad-darśanaḿ nigama ātma-rahaḥ-prakāśaḿ
muhyanti yatra kavayo 'ja-parā yatantaḥ
taḿ sarva-vāda-viṣaya-pratirūpa-śīlaḿ
vande mahā-puruṣam ātma-nigūḍha-bodham
Стих 1
Шри Шаунака сказал: О Сута, долгой жизни тебе! О святой, о лучший из рассказчиков, пожалуйста, продолжай говорить с нами. Поистине, лишь ты можешь указать путь заблудившимся во тьме невежества людям.
КОММЕНТАРИЙ: Как пишет Шрила Джива Госвами, мудрецы поняли, что Сута Госвами собирается завершить свой пересказ «Шримад-Бхагаватам», а потому стали побуждать его сначала рассказать историю Маркандеи Риши.
Стихи 2-5
Знатоки говорят, что мудрец Маркандея Риши, сын Мриканду, прожил необычайно долгую жизнь и был единственным, кто уцелел, когда день Брахмы подошел к концу и вся вселенная погрузилась в воды потопа. Однако этот же Маркандея Риши, лучший из потомков Бхригу, родился в моем роду во время нынешнего дня Брахмы, и пока на протяжении этого дня Брахмы мы еще не видели уничтожения вселенной. Общеизвестно также, что, пока Маркандея беспомощно скитался по великому океану потопа, среди этих ужасных вод ему открылось удивительное зрелище — он увидел младенца, возлежащего на листе баньяна. О Сута, я введен в замешательство и жажду узнать больше об этом великом мудреце, Маркандее Риши. О великий йог, все признают тебя знатоком Пуран. Поэтому будь добр, развей мои сомнения.
КОММЕНТАРИЙ: День Господа Брахмы, состоящий из его двенадцати часов, длится четыре миллиарда триста двадцать миллионов лет, и столько же длится его ночь. Судя по всему, Маркандея прожил один такой день и одну такую ночь и на следующий день Брахмы продолжил жить в образе Маркандеи. В течение ночи Брахмы, во время разрушения вселенной, мудрец скитался по вселяющим ужас водам океана уничтожения и увидел среди этих вод удивительное зрелище — лежавшего на листе баньяна необычного младенца. Все эти тайны, связанные с Маркандеей, Сута Госвами разъяснит по просьбе мудрецов.
Стих 6
Сута Госвами сказал: О великий мудрец Шаунака, твой вопрос сам по себе непременно поможет всем избавиться от иллюзии, ибо он подводит к рассказам о Господе Нараяне, которые смывают с души всю скверну Кали-юги.
Стихи 7-11
Желая посвятить сына в брахманы, отец Маркандеи провел для него все предписанные Ведами ритуалы, и Маркандея, очистившись таким образом, стал изучать ведические гимны и строго следовать регулирующим принципам. Он совершил много суровых аскетических подвигов, глубоко постиг Веды и за всю жизнь ни разу не нарушил обета безбрачия. Глубоко умиротворенный, со спутанными волосами и одеждой из коры, он продвигался по духовному пути, и на этом пути ему помогали сосуд для воды и посох, какие носят монахи, священный шнур, пояс брахмачари, шкура черного оленя, четки из семян лотоса и связки травы куша. Каждый день, на рассвете и на закате, в минуты, которые считаются священными, он поклонялся Верховной Личности Бога в пяти образах — в форме жертвенного огня, солнца, духовного учителя, брахманов и Сверхдуши в сердце. По утрам и вечерам он ходил просить милостыню, а возвратившись, отдавал все, что насобирал, духовному учителю. Он молча принимал пищу один раз в день, да и то только тогда, когда духовный учитель приглашал его; в противном случае он постился. Посвятивший всю свою жизнь аскезе и изучению Вед, Маркандея Риши несчетные миллионы лет поклонялся верховному повелителю чувств, Личности Бога, и так победил неодолимую смерть.
Стих 12
Господь Брахма, Бхригу Муни, Господь Шива, Праджапати Дакша, великие сыновья Брахмы и многие другие люди, полубоги, предки и духи — все были поражены достижениями Маркандеи Риши.
Стих 13
Так преданный Богу йог-мистик Маркандея с помощью аскезы, изучения Вед и самообуздания строго соблюдал обет безбрачия. Очистив свой ум от всех беспокойств, он обратил его внутрь и стал медитировать на Верховного Господа, недоступного восприятию материальных чувств.
Стих 14
Пока мудрец-мистик с помощью могущественной практики йоги сосредоточивал таким образом свой ум, прошел огромный период времени, равный жизни шести Ману.
Стих 15
О брахман, в наш век, то есть в период правления седьмого Ману, Господь Индра узнал об аскезе Маркандеи и испугался его растущего мистического могущества. Поэтому он попытался помешать аскезе мудреца.
Стих 16
Чтобы отвратить мудреца от духовной практики, Господь Индра послал к нему Камадеву, прекрасных райских певцов и танцовщиц, весну и напоенный благоуханием сандала ветерок с Малайских гор. Вместе с ними он послал живые олицетворения жадности и опьянения.
Стих 17
О могущественный Шаунака, они направились к хижине Маркандеи, которая находилась на северном склоне Гималаев, там, где река Пушпабхадра огибает знаменитую гору Читра.
Стихи 18-20
Святую обитель Маркандеи Риши украшали рощи благочестивых деревьев; там жило множество благочестивых брахманов, омывавшихся в священных водах кристально чистых водоемов. Повсюду жужжали опьяненные пчелы, в упоении куковали кукушки и танцевали восторженные павлины. Поистине, над этой обителью кружились стаи опьяненных птиц. Весенний ветерок, посланный Господом Индрой, проник туда, неся с собой освежающие капли влаги с близлежащих водопадов. Напоенный ароматами лесных цветов, этот ветерок проник в обитель мудреца, пробуждая в сердце пылкие желания.
Стих 21
Так в ашрам Маркандеи пришла весна. Вечернее небо, озаренное светом восходящей луны, стало лицом этой весны, а деревья и лианы покрылись молодыми побегами и цветами.
Стих 22
Затем на сцене появился сам бог любви, повелитель бесчисленных небесных красавиц; в руках у него были лук и стрелы. За ним шла свита гандхарвов, певших и игравших на музыкальных инструментах.
Стих 23
Эти слуги Индры увидели мудреца, который только что возлил в жертвенный огонь предписанные подношения и сидел, погруженный в медитацию. Его глаза были закрыты в трансе, и он казался непобедимым, словно сам огонь.
Стих 24
Женщины принялись танцевать перед мудрецом, а райские певцы запели под завораживающий аккомпанемент барабанов, кимвал и вин.
Стих 25
Пока сын страсти [олицетв